 |
||||
|
У
зависности од интезитета затегнутости жица
(гласних или неког инструмента) постоје
многи и различити тонови. Византијска
музика користи сљедећих седам тонова за
образовање мелодије: ПА,
ВУ, ГА, ДИ, КЕ, ЗО, НИ, и
разликују се међусобно по висини, тј. ПА је
најнижи (условно речено), ВУ је виши од ПА,
итд. Тонови
су добили имена по редослиједу у јелинском
алфабету: pA,
Bou, Ga, Di, kE, Zw, nH, што
значи да је ПА први, ВУ други, ГА трећи, итд.
Иначе се НИ узима за основу, па би љествица
изгледала овако: НИ
/ ПА ВУ
ГА ДИ КЕ ЗО
НИ, што
одговара тачно (изузев интервала) тоновима
који су у европској музици означени као ДО
РЕ МИ ФА
СО ЛА
ТИ ДО. Византијска
музика има свој карактеристичан
симиографски (знаковни) систем. Ови се знаци
(ноте) разликују од словног текста, и
сврстане су у три категорије: мартирије
(martiriai
), карактере
(carakthres
)
и
фторе (fqores
). Мартирија
тона се састоји од почетног слова тона који
означавају, и мартиријског знака тј.
графичког приказа гласа (у смислу
осмогласја) који се темељи на одређеном
тону. дијеле се у складу са музичким
родовима на: дијатонске, хроматске и енхармонске.
Као примјер, наводимо мартирије дијатонске
љествице од НИ:
Мартирије
се не пјевају, и не користе се за записивање
неке мелодије. Користе се: као
полазиште, показујући тон од кога се
почиње, и као водичи,
на крајевима музичких фраза и цијелих
комада, да бисмо знали да ли смо правилно
отпјевали дотадашњи ток мелодије. У том
случају се односе на тон који се налази
испред њих. Карактери
су знаци који показују покрете гласа,
трајање тонова, и начин извођења мелодије.
Према функцији коју врше, дијеле се на:
Знамо
да је у европској музици принцип
забиљежавања сљедећи: Свака
нота има своје мјесто у линијском систему, и
увијек се један тон биљежи на исти начин, тј.
има исто мјесто у линијском систему. У
византијској музици није тако. Наиме, сваки
од карактера може да се односи на било који
тон. То је због тога што је византијска
нотација “односна”,
тј. сваки карактер показује однос тога тона
у односу на претходни тон, а не неки
одређени тон. Према томе, глас може да
направи један од сљедећа три покрета: скок
навише, скок наниже, или може да остане раван,
тј. исти као и претходни. За
обиљежавање ових покрета гласа се користе гласовни
карактери. Њих има укупно једанаест (11), и
то:
Временски
карактери
су они који одређују дужину трајања тонова,
и немају звучну вриједност (тј. не пјевају
се). Дијеле се на оне који
продужавају тонове (клазма,
цакизма, апли, дипли и трипли), оне који их скраћују
(горго, дигорго и тригорго) и оне који при
комбинацији више гласовних карактера
једне скраћују, а друге продужавају (арго,
тримиарго и диарго). Карактери
израза
показују начин извођења мелодије, а то су
сљедећи: петасти,
псифисто, вариа, омало, антикенома, етерон (синдезмос),
исаки, оксиа, цакизма, пиезма, лигизма,
тромико и стрепто. Све
мелодије су сврстане у осам гласова, и то
четири главна и четири плагална. То је тзв. систем
осмогласја. Међутим, сваки од ових осам
гласова има по неколико подгрупа, па можемо
(условно) рећи да постоји много већи број
гласова.
Такође,
постоје и три напјева (музичка облика):
Свака
пјесма, у зависности од врсте, се пјева
једним од ова три напјева. Као
што се може закључити из свега (иако врло
кратког и само у назнакама) овдје изложеног,
да је византијска музика, са становишта
теорије музике, изузетно сложена. Овим не
желимо, наравно, да Вас уплашимо или
обесхрабримо за учење, већ да подсјетимо на
озбиљност једног таквог подухвата. Ми
ћемо се потрудити да Вам у томе помогнемо (по
својим скромним моћима), и молимо да се
молите Богу за нас, да би започето дијело
довели до краја. |
||||
|
Уводна страна О симиографији Примјери Линкови Контакт Аутор: Игор
Зиројевић [ izirojevic@hotmail.com
] Hosting i dizajn: www.webmaster.co.yu i www.trebinje.com
|
||||
Гласови
се, такође дијеле према боји на: